Mrlje na šanku
Foto: Getty images

Mrlje na šanku, Gorana Dakića

Moj stan na dalekoj periferiji zbog svoje prirode udaljene od centra gradskih zbivanja, retko je mesto okupljanja, naročito u ovom Pandemonijumu od pandemije. Međutim, kako je pored groblja, te imam komšije koje su vrlo trpeljive, a i kako umesto ognjišta kao centra okupljanja imam pozamašan šank, retko je i omiljeno.

Zalutaju nekada kod mene i odomaće se i ljudi i stvari i znam tačno kako su „Mrlje za šankom” Gorana Dakića došle na neku od mojih polica, ali to nije ni bitno, nećemo valjda istini dozvoliti da nam se ispreči na putu do dobre priče. Zamislimo da sam je samo našao, jer sam se tako nekako i osećao uzevši je sa police.

Na 107 strana slomljeno je 39 sabranih kolumni okupljenih pod naslovom pod kojim su periodično i izlazile u listu „Press RS”. Na prvi pogled su zbrka, a ne zbirka, ne znam da li su naknadno uređene, da ne kažem poređane, ali u impresumu urednika nema. Da me ne shvatite pogrešno, mislim na uređivanje u zbirku, ne na njihovo novinsko uređivanje u matičnom listu. Korice su intuitivne i naočite, za sadržaj vam treba taman koliko i za olbu vina, dakle i autor i izdavač imali su meru.

„Koja vina imate? Oba.

Dakić je novinar, a nama novinarima je teško i nezahvalno da pišemo jedni o drugima, jer šta god da kažemo, predubeđenje okolnih posmatrača je da mi mislimo da bismo to nešto uradili bolje od kolege. Mene za ta predubeđenja baš nešto zasvrbe ispod pojasa. Zato valjda i pišem kritiku olako, a verujte da je ona maltene književni aktivizam spram „gorkog novinarskog hleba koji se razblažuje vinjakom“ kako Dakić britko priznaje da je „kapitulirao pred mogućnošću zarade”.

Nema te knjige koje čitaju svi i nema tih svih koji čitaju knjige. Sreća koju imamo jeste da profesori i drugi načitani – piju, a štogod valja odabrano i usmeno ponoviti. To se tipično dešava u kafani, a autor ovih kolumni (dalje u tekstu: zbirke) svedok je i posvedočio je. Priče su neopterećene međusobnom povezanošću, uglavnom zabavne i leksički inspirativne, autor je načitan, nema načina da to sakrije i ne pokušava da im smotano pribegne.

Kako je to već pristojno za kafanu, mnoge anegdote preispričane su sa novim imenima a-negde-dati su i detalji taman prepoznatljivi odabranima, pokoji skriveni trik za pažljivog lokalnog čitača. Taman kako treba za varoški list. Ja ekavicu čitam brže, ali jekavicu čitam lepše, taman kako su mi ako bih je recitovao puna usta.

Neke od 39 celina su primetno i znatno slabije od ostalih, kao i bilo šta neko od 39, ako ih je bilo i 700. A nije ih bilo 700, jer tek su kolumne književni voluntarizam. Ili su masturbatorske, ali ove nisu.

„Dokoni ponekad podvale pripovjedački kukolj, pa valja izvagati šta za priču jeste, a šta opet, nikako nije.

Ipak, da je izostala ma koja od 39 priča, ne bi bilo ni knjige, a dobro je što knjige ima. Jezičke bravure taman su slojevite da se nađe za svakoga po nešto. Jedna zapisana anegdota hiljaditi put je ispričana (Kućna premijera), druga se završava diskretno podvalom, jer i Gera i nebo crne dirke sviraju, preispisana imena su metanimijska. Kad smo kod toga, Dakić i ja ne delimo iskustva sa urednicima, ali delimo sentiment. Takva nam sUDBA.

Kafane su kao reke – u osnovi sve su iste, ali svaka svoju dušu ima. Da podvalim i ja štogod, neće vam biti mrsko da čitate ove anegdote ni ako vam Drina teče desno, ponećete ih sa sobom u svoju kafanu. Izdavač je Imprimatur, autoru su ovo (ako sam dobro upratio) treće korice, a Dakića ćete naučiti da čitate i kada se u pričama ništa ne dešava.

Ovo izdanje, dostupno je u Platou za 615 dinara, čini mi se da Delfi laže da ima još jedan primerak za 624 dinara, a ja radije knjige kupujem kod izdavača i imam neumereni hejt prema franšiznim lančanim knjižarama. Uz to, kod izdavača na sajtu imate prvih 20 strana knjige džabe i link do povoljnijeg elektronskog izdanja od 380 dinara.

Uz čitanje slušajte svoju kafansku muziku, al’ polako.

Lazar Čovs

Napisano 6. oktobra za Prerazmišljavanje.org

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here